Насловна » Лекарски савети » Упала бубрега

 

 

Упала бубрега представља инфекцију бубрежног ткива узроковану најчешће бактеријама, а ређе гљивицама. Бактерије до бубрега могу да дођу усходним путем, тј. из доњих делова мокраћног система (мокраћне цеви или бешике) кроз мокраћоводе, што је и најчешћи пут ширења инфекције. У том случају бактерије из спољне средине, из гениталне регије, улазе у мокраћну цев, а потом, ако савладају одбрамбене механизме организма и у бешику одакле мокраћоводима усходно долазе и до бубрежног ткива. Ређе, бактерије до бубрега долазе путем крви, из удаљених органа (нпр. из крајника, плућа и слично), или из околних органа директном пропагацијом. Најчешћи узрочници бактеријског запаљења бубрега (пијелонефритиса) су Escherichia coli, Streptococcus, Staphylococcus, Enterococcus, Klebsiella, Pseudomonas и др.

Стања као што су дијабетес, присуство камења у мокраћним органима, аномалије уринарног тракта, неадекватно измокравање, трудноћа и стања имуне компромитације пацијената могу да олакшају развој инфекције и отежају лечење. Понекад инфекција може да узрокује стварање ограничене гнојне колекције у или поред бубрега тзв. Апсцес који се најчешће лечи минималноинвазивним приступима дренаже или хируршки, уз адекватну антибиотску терапију.

Ако се развије акутно запаљење бубрега, пацијент најчешће осећа бол у слабинској регији, има високу телесну температуру, неретко и повраћање, осећа мучнину и малаксалост који могу, али и не морају бити праћени симптомима запаљења доњих мокраћних путева у виду учесталих нагона на мокрење, пецкањем при мокрењу, болног мокрења, појаве крви у мокраћи и сл. За постављање дијагнозе акутног запаљења бубрега, поред разговора са пацијентом, физикалног прегледа, анализе урина и уринокултуре, као и запаљенских параметара у крвној слици и биохемијским анализама за процену функције бубрега, најчешће се примењује и ултразвучна дијагностика, а у појединим случајевима и преглед скенером или магнетном резонанцом. Пацијент са акутном инфекцијом бубрега најчешће захтева лечење антибиотицима у ињекцијама у болничким условима, све до ишчезавања симптома, нормализације налаза у урину и лабораторијских знакова запаљења. У случају да се оваква инфекција неадекватно лечи она може прећи у хронични облик, који се карактерише блажим симптомима умерене нелагоде у слабинској регији, малаксалошћу, благо повишеним телесним температурама, уз знаке пропадања бубрежне функције узрокованог смањењем бубрежног ткива и стварањем ожиљака. Понекад оваква врста инфекције лаганијег, али продуженог тока може да настане и примарно, без акутне фазе праћене бурном симптоматологијом. Поред симптоматске терапије, у фазама погоршања или интензивирања инфекције и ово стање се лечи антибиотицима, најчешће у виду таблета или капсула. У случају да честе инфекције бубрега доведу до трајног пропадања бубрежне функције, смањења његове величине и стварања резервоара за често рецидивирање инфекције понекад је препоручено хируршко уклањање бубрега. У случају појаве уринарних инфекција у раном детињству веома је важно спровести испитивања у циљу откривања урођених аномалија уринарног тракта, као и спровести мере у циљу спречавања пропадања бубрежне функције.

С обзиром на то да је за обе форме запаљења бубрега најчешћи пут уласка инфекције усходни и да је најчешћи узрочник Ешерихија коли, није на одмет још једном подсетити да је адекватно и правовремено лечење упала бешике (циститиса) значајан фактор превенције настанка инфекције бубрега. Уз то, саветује се и адекватан унос воде, неодлагање мокрења и употреба презерватива код промене партнера, као и избегавање промискуитета. Веома је важно да се пацијенти на време јаве лекару и да не тумаче самостално налазе урина и уринокултуре, као и то да спроведу антибиотску терапију у предвиђеном времену трајања, а не да самоиницијативно прекидају исту са првим знацима попуштања инфекције и смањења тегоба. У циљу лечења инфекција и спречавања компликација, поред антибиотика често се препоручује и истовремена употреба пробиотика, а понекад и лекова против гљивица.

Пацијентима који имају калкулозу уринарног тракта или урођене аномалије уринарног тракта (сужење или удвојеност мокраћних канала, враћање урина из бешике ка бубрегу и др.), након санирања инфекције саветују се хируршке интервенције у циљу решавања ових предиспонирајућих фактора, не само за инфекцију већ и за трајно оштећење бубрежне функције.