Када се прогутају, изазивају тешка тровања која, ако се не укаже помоћ, могу довести до леталног исхода. Много више је биљака које садрже отровне састојке који су, ипак, мање токсични па су и биљке мање опасне.

До тровања најчешће долази случајно, из неопрезности или незнања, заменом неотровних биљака с онима које су токсичне. Одласци у природу с малом или школском децом, на екскурзије, као и у градске паркове, доводе их у контакт с отровним биљем, дрвећем.

Симптоми тровања зависе од врсте биљке те интензитета токсичности активне материје. Најчешће тегобе су мучнина, болови у желуцу, повраћање, након чега, услед избацивања садржаја, долази до олакшања. У тежим случајевима симптоми су различити у зависности о којим се састојцима ради. Поред гастроинтестиналних поремећаја може доћи до отежаног дисања, вртоглавице и многих других тегоба. Потребно је потражити лекарску помоћ. При томе дати што потпуније податке о биљци, начину и времену тровања како би лекар пружио адекватну помоћ.

Према статистичким подацима неких европских земаља, тровање биљкама је заступљено са 3-10% случајева, код деце је то и до 50% (одмах иза тровања лековима и кућним хемикалијама). Тровања су најчешћа у пролеће и лето, када могу бити масовна.

Отровне биљке немају неке посебно видљиве карактеристике па самим тим не постоји ни неки универзални тест за њихово препознавање. Потребно је имати бар основно знање о изгледу појединих биљака и њиховим карактеристикама.

Биљке фамилије Amugdalaceae садрже цијаногене гликозиде. Разлагањем цијаногених гликозида ослобађа се токсична цијанидна киселина (HCN). Смртоносне дозе за одрасле су 50 мг, за децу до 10 мг. Ова киселина делује на ЦНС, паралише центар за дисање, тровање се испољава вртоглавицом, сметњама вида с проширеним зеницама, убрзаним дисањем и лупањем срца. Могу наступити и грчеви са застојем дисања и рада срца, односно смртним исходом.

У НЦКТ-у смо имали тровање код жене која је одједном појела семе из 30 коштица кајсије. Након два сата примљена у ЦКТ са знацима кардиотоксичности, поремећајем ритма и спровођења на ЕКГ-у који су се одржавали сатима, али се на примењену терапију опоравила.

Веома отровна биљка која садржи кардиотоничне гликозиде. Најотровнији су листови. У Србији се често гаји по баштама, вртовима и терасама. Мора се пазити да је ван домашаја деце. Први знаци тровања су мука, главобоља, повраћање, поремећај срчаног рада све до смртног исхода. Особи која се отровала дати активни угаљ, обезбедити да мирује и што пре тражити помоћ лекара.

Ако дете додирне фикус, иритацију на кожи, пецкање и свраб, испрати хладном водом, без употребе крема. Ако га прогута неће моћи да дише. Испрати грло, потражити лекарску помоћ.

Atropa belladonna (велебиље), Datura stramonium (татула) и Huosciamus niger (буника) – антихолинергици који доводе до симптома антихолинергичког синдрома (сува уста, зажарена кожа, проширене зенице, убрзан срчани рад, халуцинације). Тровања честа код адолесцената, зависника који га узимају у циљу изазивања халуцинаторног синдрома, заправо злоупотребе. Пре две године у НЦКТ-у су лечена три ученика која су на часу у школи јели татулу. Полиција их је након сат времена зауставила у саобраћају с приметним халуцинацијама и довела у НЦКТ, где су лечени три дана. Недавно је у НЦКТ-у лечена породица која је у свом дворишту набрала биљку за коју је мислила да је лобода, иначе позната по своим нутритивним својствима, витаминима и минералима, због чега је упоређују са спанаћем. Испоставило се да се радило о татули те је код њих већ након пола сата дошло до развоја конфузности, дезоријентисаности, халуцинација, повишеног артеријског притиска, убрзаног пулса. Након примењене интензивне терпије током два дана, потпуно су се опоравили.

Познавање станишта је такође важно у идентификацији:

Татула (Datura stramonium) прати насеља, а отровно велебиље (Atropa belladonna) никада “не улази у градове и насеља” јер се јавља једино као шумска биљка, на крчевинама букових шума, уз пањеве због трулежи и на оближњим шумским пропланцима. Буника (Хyосцyамус нигер) је биљка насеља и занемарених станишта око њих, али је можемо наћи и на обрађиваном земљишту.

У жељи да се хранимо здраво и избегнемо намирнице третиране хемикалијма прибегавамо исхрани којој додајемо самоникло биље. Оно је углавном слободно од хемикалија мада и оно може бити контаминирано. Зато треба пажљиво бирати подручја на којима се бере.

Мразовац се често замени сремушем, самониклом биљком, луковицом широких, јестивих листова, благог али препознатиљивог мириса на лук. Није препоручљиво брати га без доброг познаваоца управо због сличности с мразовцем. Мразовац садржи алкалоид колхицин, антимитотик, који блокира митозе спречавањем синтезе ДНК. Клиничке манифестације тровања, након латентног периода, од 3-12 сати, пролазе кроз три фазе. Прво се јављају мука, повраћање, проливи. Друга фаза се јавља након 1-3 дана и манифестује се срчаном слабошћу, аритмијама, бубрежном слабошћу, оштећењем јетре, респираторном инсуфицијенцијом, поремећајима функције костне сржи, смањењем крвних лоза, посебно леукоцита. Трећа фаза наступа након 5-7 дана с повећањем броја леукоцита, што значи да се пацијент постепено опоравља.

Иако се сматра да ова тровања нису честа, за последњих неколико месеци у ЦКТ смо лечили три пацијента (два пре 10 дана) с тровањем колхицином из мразовца. Сва тровања су била тешког степена, а на примену интензивних мера лечења завршена су опоравком. С обзиром на то да је наш задатак да пратимо промену инциденце тровања, регистровали смо 11 тровања у околним земљама са пет смртних случајева у протеклих неколико месеци, што указује да се мора што пре скренути пажња на опасност од самониклих биљака у исхрани. Последњих година, откако се зна да је моћан антиоксиданс, сремуш постаје све популарнији па су грешке са заменом другим биљкама честе.

При томе постоји разлика и у станишту сремуша и мразовца. Док сремуш расте у листопадним шумама, мразовац расте на ливадама и ободима шума, никада у сенци или шуми.

Подземни делови: Луковица сремуша је дугуљаста, узана, обавијена прозирним, белим или жућкастим омотачем. Луковица мразовца је кртоласта, обавијена скоро црним, љуспастим омотачем. Листови: Код листова је нешто компликованије, јер су веома слични. Основна разлика је да једино листови сремуша, када се протрљају, имају карактеристичан мирис на бели лук. Листови сремуша су елиптично-ланцетасти, зашиљеног врха, интензивне зелене боје, који се при бази сужавају у дугу петељку. Најчешће их има по два до три. Цветови: Што се цветова тиче, ту се у овом случају не може никако погрешити. Осим очигледне разлике у изгледу, сремуш цвета у рано пролеће, а мразовац у јесен.

Мразовац се може заменити и шафраном који је најскупљи зачин на свету. Основна разлика је да шафран цвета крајем зиме и у рано пролеће док се цветови мразовца јављају у јесен.
Многи од нас у својим вртовима, саксијама или терасама гаје цвеће о чијим отровним својствима немамо праве информације.

Глицинија је врста бршљана која цвета у пролеће. Велики мирисни цветови су гроздасте структуре и обично су плавкасте, беле или црвене боје. Годишње може нарасти и до три метра. Често се виђају и читаве зграде урасле у ту биљку. Многи знају да бршљани могу бити отровни, како с њима (листовима и цветовима) треба поступати и да треба прати руке после додиривања.

Напрстак или пустикара је биљка са звоноликим белим, ружичастим или љубичастим цветовима из породице зевалица и чест је украс у вртовима. Користи се у медицини за производњу лекова за срце. Уколико се поједе било који од делова биљке, у блажим случајевима изазива мучнину, несвестицу, дијареју и грчеве, а код тежих случајева, тровања до поремећаја срчаног рада.

Хортензија цвета од раног пролећа до краја јесени. Одликује се великим цветовима живих боја - могу бити бели, розе, црвени, плави и љубичасти, а њихова боја варира у зависности од састава земљишта. Спада у веома отровне биљаке. Убрзо након гутања, јавља се осип и свраб коже, отоци, мучнина, појачано знојење. У тешким тровањима, уколико се не примени терапија, може довести до коме и кардиоциркулаторних поремећаја.

Иако је ђурђевак отровна биљка, има неке лековите састојке који се користе у медицини. Често се сади у вртовима као украсна биљка. Цвета од почетка пролећа па до касне јесени. Цвеће ђурђевка је отровно, јер садржи хетерозиде који утичу на рад срца. Отров узрокује мучнину, вртоглавицу, повраћање, болове у устима и трбуху, дијареју и грчеве. Ђурђевак има црвене отровне плодове који сазревају у септембру. Након додира цвета, стабљике или корена ове биљке, потребно је опрати руке како не би дошло до тровања.

Хризантема је вишегодишња биљка, пореклом из Азије. Обично се овим цвећем на задушнице украшавају гробови. Изразито је отровна биљка. Код људи изазива свраб и отоке. Познато је више стотина врста ове биљке. Вртлари је често саде и како би отерали зечеве - наиме, они ову биљку због њених токсичних својстава избегавају.

Азалеја је жбунасто цвеће, а постоји више врста (једногодишње и вишегодишње), неке су високе и десетак метара. Грмови азалеја имају халуциногено и лаксативно деловање. Симптоми тровања су повраћање, осип на кожи, главобоља, замагљен вид и слабост у мишићима.

Нарцис је вишегодишња биљка и један од весника пролећа. Постоји више врста овог цвећа, али је најпознатији бели нарцис. Гаји се доста у Европи и Северној Америци, а од њега се праве и парфеми. Ако се прогута луковица ове биљке, долази до грчева, дијареје и повраћања. Попратни симптоми су главобоља, мишићна слабост и замућен вид. Утиче и на рад срца.

Потребно је добро познавати биљке којима смо окружени. Тамо где се деца играју у башти, не би требало да садите ово дрвеће, а уколико већ постоји, боље га уклоните.

Правовремено објасните деци шта је отровно, а шта није. Догодиће се да бораве у природи без вашег надзора, па чак и на путу до школе може се догодити да постоје отровне биљке. Научите децу да непознате плодове не смеју да једу. Уколико су ваши малишани и поред упозорења прогутали отровне бобице, одмах се обратите лекару. Понесите плод или део биљке коју је дете прогутало да бисте га показали лекару и тако убрзали дијагностички поступак.

Не треба губити време с анализом о којој се биљци ради, већ одмах изазвати повраћање, олакшати га пијењем једне до двије чаше воде ако то чине одрасле особе. Отрованом се након повраћања даје доста течности, сем ако постоји поремећај свести. Након тога се у здравственој установи спроводи лаважа желуца, где се наставља са симптоматском и супортивном терапијом.

Познавање отровних биљака пружа могућност да се на време препозна опасност од њих, али и да се уз потребну опрезност, без страха живи заједно с њима. Треба напоменути и искуства развијених земља које су организовале акције упознавања одраслих особа с одређеним биљним врстама које постоје у околини, уз упозорења о могућностима тровања, што је резултовало и смањеним бројем тровања, посебно тешких.