професор др Соња Радаковић
Орторексија
Орторексија нервоза (Orthorexia nervosa) је појам који се појавио 1997. године у једном ненаучном (популарном) чланку Бретмана и Најта, где је орторексија дефинисана као „фиксација на унос здраве хране са циљем да се избегне болест“. Орторексија најчешће започиње безазлено, као жеља да се унапреди исхрана, навике у исхрани или опште здравствено стање. Орторексија још увек није уврштена у регистар болести, односно још увек се разматра да ли је треба класификовати као менталну болест, зависност или екстремни стил исхране. Данас се сматра да орторексија обухвата фанатичне навике у исхрани, али такође и ексцесивну физичку активност која је са тиме повезана. Први научни чланак који је разматрао орторексију појавио се 2004. године, тако да је та тема и даље нова. У складу са раним Бретмановим описом, у научним истраживањима се као главно обележје орторексије наводи опседнутост храном и исхраном. По неким ауторима, уобичајена клиничка слика личи на остале поремећаје исхране, нарочито на анорексију, а по другима је ближа опсесивно-компулзивним поремећајима.
Појачано интересовање за здраву исхрану повезано је са порастом свести људи о здравим стиловима живота, односно појавом такозваног „хелтизма“ (енгл. healthism). „Хелтизам“ полако постаје доминантна идеологија у савременом развијеном западном друштву, а обухвата промоцију здравља и здравог живота, нарочито у јавним медијима. Ова идеологија као елементе и обележја доброг здравља намеће привлачно и младолико тело, здраве навике у исхрани и редовно вежбање. „Хелтизам“ се такође повезује и са дискурсом савремене конзументске културе, где витко тело одражава здравље, али такође представља и симбол успешног живота, док се гојазне особе доживљавају као лење, емотивно нестабилне и непривлачне.
Орторексија, дакле, није још увек класификована као болест, тако да нису утврђени дијагностички критеријуми. То увелико отежава процену учесталости. Разлике нису примећене у погледу пола, узраста и нивоа образовања. Међутим, неке студије показују да је орторексија чешћа међу поклоницима такозваних „култова исхране“ односно међу веганима, фрутаријанцима, поклоницима исхране сировим намирницама, а такође и међу припадницима покрета за заштиту животиња, као и међу поборницима органске и генетски немодификоване хране.
До сада је објављено свега неколико студија које су се бавиле учесталошћу орторексије и оне су утврдиле присуство овог поремећаја у 6,9% Италијана различитог занимања (општа популација), па све до 86% у групи особа које вежбају јогу у Шпанији. Ова неравномерна учесталост управо је одраз недефинисаних критеријума, као и веома различите заступљености у различитим друштвеним групама. У Србији до сада није спроведено ниједно истраживање учесталости орторексије као посебног ентитета. Резултати јединог истраживања здравих навика у исхрани (А.Ђ. Јовичић из 2017. године) дају податке о проценту особа које воде рачуна о исхрани, али међу њима нису издвојени они са цртама орторексије. За оваква истраживања користе се упитници (на пример ORTO-15), али нису још увек валидовани за нашу популацију. Ове особе се ретко виђају у пракси дијетотерапеута, пошто сматрају да се хране правилно и не посећују саветовалишта за исхрану.
Особе које показују црте орторексије најчешће се строго придржавају програма исхране, једу чешће и мање оброке, троше енормно много времена на израчунавање енергетске вредности, садржаја витамина и минерала у храни, пажљиво читају декларације, процењују садржај „транс“ масти, припремају храну на посебан начин (често конзумирају сирове намирнице) и по неколико сати дневно анализирају сопствену исхрану. Одбијање хране приликом изласка у ресторане, приликом породичних и других друштвених окупљања, ношење сопственог оброка за ту сврху и слично, доводи ове особе у ситуацију да буду социјално изоловане и одбачене од околине.
Особе које показују црте орторексије често су физички веома активне и веома се труде да постигну или одрже витку фигуру. Према доступним литературним подацима, у факторе ризика за настанак и развој орторексије такође спадају неодговарајући однос према исхрани, већ постојећи опсесивно-компулзивни поремећај или други поремећај исхране (анорексија, булимија) и почетно прекомерна телесна маса, односно гојазност.
Пошто орторексија још није сврстана у болести, лечење није дефинисано постојећим водичима. Поремећај је свакако у менталној сфери, тако да је психијатар тај коме ове особе треба да се обрате, уколико увиде свој проблем.
