Ono što je retko, skupo je. Voda kao najvažnija stvar na svetu, naprotiv, nema cenu. (Platon, 427-347. godine p.n.e.)

pukovnik u penziji dr Mladen Milivojević

Sektor za preventivnu medicinu VMA

U toku je Svetska dekada vode, globalna akcija započeta 2005. godine nazvana "Voda za život". Cilj ove akcije je da se istakne značaj resursa čiste vode na planeti i značaj vode za zdravlje, privredni razvoj i civilizaciju uopšte, kao i da se spreče humanitarna katastrofa i ratovanje zbog vode. Jedan od milenijumskih razvojnih ciljeva Ujedinjenih nacija jeste da se do isteka te dekade, odnosno do 2015. godine prepolovi broj ljudi koji nemaju pristup vodi za piće i za održavanje higijene.

Voda je izvor života na Zemlji. Život je nastao u vodi i postoji zahvaljujući vodi. Hidrosfera je samo jedan deo globalnog ekološkog sistema. Hidrosfera je omogućila nastanak biosfere. Voda zauzima ogroman deo površine planete Zemlje, kada se saberu svi okeani, mora, reke i jezera. Međutim, samo je mali deo te ogromne količine dostupan ljudima, u smislu da ga mogu koristiti za piće i druge potrebe.

Ukupna količina vode na našoj planeti procenjuje se na oko 1 400 miliona kubnih kilometara, od čega se samo 2.5% odnosi na slatku vodu, pa čak je i od te količine samo 20% pogodno da se uz relativno malu popravku (prečišćavanje i dezinfekciju) iskoristi za ljudske potrebe. Samo 2.6 milijardi ljudi na Zemlji u ovom momentu raspolaže minimalnim sanitarnim uslovima koji se odnose i na vodosnabdevanje, dok oko polovina stanovništva zemanja u razvoju pati od bolesti prouzrokovanih neispravnom vodom za piće.

Osim za piće, voda je ljudima neophodna i za pripremanje hrane, održavanje higijene, kao i za mnogobrojne procese u industriji i poljoprivredi. U svetskoj potrošnji vode, poljoprivreda ima udeo od 90 posto, a industrija i domaćinstva po 5 posto. Zagađenje podzemnih voda nastaje upravo zbog poljoprivrednih aktivnosti, koje podrazumevaju korišćenje veštačkih đubriva.Od kategorije koja se podrazumeva i o kojoj se ne vodi preterano računa, voda je u 21. veku postala najznačajniji strateški prirodni resurs. Kao što se kaže da je 20. vek karakterisala globalna borba za premoć kroz kontrolisanje izvora nafte, tako se smatra da je 21. vek - vek borbe za kontrolu preostalih izvora čiste vode. Kažemo preostalih, iako voda spada u takozvane "obnovljive" resurse. Naime, voda u prirodi kruži i stalno prolazi kroz cikluse eksploatacije, upotrebe, ispuštanja nakon korišćenja i povratka u ciklus u vidu atmosferske ili tekuće vode. Međutim, voda se u toku tih prolazaka kroz cikluse menja, najčešće u negativnom smislu, odnosno opterećuje se štetnim materijama i zagađivačima biološkog, hemijskog ili radiološkog porekla. Sačuvati preostalu čistu vodu i smanjiti zagađenje u procesu njene eksploatacije predstavljaju osnovne ciljeve u ovom veku, jer ljudska vrsta, kao i sav živi svet na našoj planeti direktno zavisi od količine i kvaliteta vode.

Voda se za ljudske potrebe može eksploatisati sa površine (reka, jezera i sl.), ili iz dubine zemlje (bunari). Kvalitet površinskih i dubokih voda uglavnom se znatno razlikuje. Duboke vode su često opterećene raznim mineralnim materijama čiji sastav zavisi od sastava stena koje okružuju rezervoar. Ovo je posebno važno kada su u pitanju takozvane termalne vode.

Analize sadržaja deuterijuma i izotopa kiseonika 18 (O18) koje su sprovedene širom sveta pakazale su da termalne vode u većini sistema potiču od meteorskih voda, odnosno od voda koje su u nekom evolutivnom periodu u obliku padavina stigle na zemljino tlo. Od njih zatim nastaju slobodne podzemne vode. U svom daljem kretanju, slobodne podzemne vode se spuštaju do manje ili veće dubine, u zavisnosti od položaja hidrotermalnog rezervoara. Te vode se pri tome zagrevaju i često mešaju sa vodama više temperature i većeg stepena mineralizacije, a koje se kreću naviše iz dubine rezervoara.

Na koji način starost vode, odnosno period u kojem se formirao basen utiče na kvalitet, temperaturu i mineralni sastav vode?

Podsetićemo se na to kakvi su uslovi vladali u kojem evolutivnom periodu: U periodu od 40 000 do 20 000 god. p.n.e. na zemlji je vladala hladna klima sa velikim padavinama, od 17 000 do 12 000 god. p.n.e. vladala je intertropska suša, sa visokim isparavanjem, a od 11 000 do 5 000 god. p.n.e. klima je ponovo uslovila obilne padavine.

Mineralni sastav vode zavisi i od sastava stena koje okružuju rezervoar. U geotermalnom smislu najvažniji je sastav granitskog sloja, odnosno litološki sastav donjeg dela gornje "polovine" zemljine kore gledano po dubini. Sve ovo utiče na kvalitet vode. Nije teško pretpostaviti da mlađe vode opterećene svim kontaminantima iz savremene životne i radne sredine. Starije vode prema tome imaju dodatni kvalitet očuvanosti iz vremena kada su zemljom vladali daleko čistiji ekološki uslovi. Atomsko doba je naročito pogubno za kvalitet vode. Na primer, industrijalizacija je pored prosperiteta donela i određena opterećenja za vodosnabdevanje. Industrijske otpadne vode u konačnom ishodu uvek završe u nekoj tekućoj vodi. Danas postoje propisi za kvalitet vode koja se ispušta i koja mora biti kvaliteta vode recipijenta, ali moraće da prođe još puno vremena dok nam površinske vode ne povrate kvalitet. Zatim i voda kojom se hlade nuklerani reaktori takođe završava u nekoj reci i moru.

Starost vode je prepoznata kao činilac kvaliteta vode u poslednjih dvadeset pet godina, i to od strane japanskih stručnjaka. Oni su u cilju izbegavanja eksploatacije površinskih voda, prvi počeli da koriste flaširanu vodu dobijenu topljenjem glečera. To je vrlo stara voda koja je u zamrznutom obliku ostala očuvana duboko ispod površine glečera, tako da je nisu dotakli ni atmosferski niti bilo koji drugi uticaji tokom vremena. Glečeri predstavljaju za sada veliki rezervoar čiste vode, ali je i njihova budućnost neizvesna, usled globalnog zagrevanja. Svet stalno obilaze vesti o nestajanju glečera sa površine Zemlje. Svi izneti podaci ukazuju na potrebu očuvanja podzemnih rezervoara starih voda i podizanja svesti o kvalitetu tih prirodnih mineralnih voda.

Najkvalitetniju vodu imaju Finska, Kanada, Novi Zeland, Velika Britanija, Japan, Norveška, Rusija, Južna Koreja, Švedska i Francuska, a situacija je najteža u pustinjskim i pulupustinjskim oblastima u podsaharskoj Africi i Aziji. Istraživanje koje je sprovela FAO, rangiralo je Srbiju na 47. mesto od 180 zemalja po količini i kvalitetu resursa vode. To znači da Srbija ne spada u zemlje siromašne vodom, ali ni onoliko bogate koliko se prethodnih decenija mislilo. Međutim, nizak stepen istraženosti i eksploatacije prirodnih izvora (procenjuje se da ih ima oko 1300, ispitano ih je oko 250, a eksploatiše se tek svaki deseti od njih), daje mogućnost Srbiji da se u ovoj oblasti razvije i popne se na postojećoj rang-listi FAO. Sa druge strane, kao i sve slabije razvijene zemlje, i Srbija se dosta neekonomski i neekološki ponaša prema tim rezervama, naime, procenjuje se da gubitak u smislu nepovratnog oticanja neiskorišćene vode iznosi čak 5-10 kubnih metara svake sekunde. Pored toga, relativno niska cena vode iz vodovoda, kao i enormno velika potrošnja vode za Evropske uslove (Srbi troše duplo veću količinu vode mesečno po stanovniku od, na primer, Francuza), doprinose pogoršanju situacije. Voda se u Srbiji nenamenski koristi za zalivanje bašti, pranje automobila i ulica i slično. Paradoksalno, razlog za ovo leži i u niskoj ceni vodovodske vode. Sve se komplikuje i u sled nemogućnosti da se stanovništvu i privrednim subjektima isporučuje voda onog kvaliteta koji je potreban, što ne mora biti kvalitet vode za piće. Naime, voda ovog, najvišeg, kvaliteta potrebna je samo u udelu od 20% od ukupne potrošnje, i ona se koristi za piće, pripremu hrane, pranje posuđa i ličnu higijenu. Najviše vode koja se koristi (45%) zahteva uslovni kvalitet, odnosno ispunjenje nekih parametrara mikrobiološke ispravnosti, i ta se voda koristi za pranje prostorija, pranje vozila, zalivanje bašti, a zadovoljava i deo zahteva u industriji. Preostalih 35% potreba može se zadovoljiti vodom koja nema kvalitet vode za piće, ni u pogledu mikrobioloških, ni u pogledu hemijskih parametara, i ta se voda koristi za ispiranje vodokotlića, pranje ulica, ispiranje kanala, gašenje požara i većinu zahteva u industriji.

Oko 40% stanovništva u Srbiji, koje živi u seoskim područjima pije vodu koja nije pod redovnom kontrolom nadležnih Zavoda za zaštitu zdravlja (ili Zavoda za javno zdravlje). Cilj i obaveza državnih organa je da se sprovedu mere koje bi omogućile da 90& stanovništva bude snabdeveno vodom iz bezbednih i kontrolisanih sistema.

NESTAŠICA VODE

Svet je suočen sa najvećom do sada zabeleženom krizom snabdevanja vodom, Ujedinjene Nacije su upuzorile na prognozu da će sredinom 21. veka čak sedam milijardi ljudi biti suočena sa nedostatkomvode, jer broj stanovnika planete raste, a vodeni resursi su svemanji, stoga stručnjaci pozivaju svet na takozvanu "plavu revoluciju". Najcrnje prognoze, koje iznosi Kevin Votkins, direktor kancelarije Programa UN za razvoj, predviđaju čak i ratove za zalihe pijaće vode.

Osim smanjenja količine raspoložive vode, svetu preti i opasnost od dugoročnog zagađenja postojećih rezervi. Svake godine u mediteranskim zemljama završi oko 120 000 tona mineralnih ulja, 12 000 tona fenola, 60 000 tona deterdženta, 100 tona žive, 3 800 tona olova, 2 400 tona hroma, 21 000 tona cinka, 320 000 tona fosfora, koji se jednostavno izliju u reke, mora i druge vodene površine. Sve ove materije se vrlo sporo razređuju čistom vodom iz okolnih vodotokova i mora. Čvrste materije, naprotiv, zahtevaju izuzetno dug vremenski period za razgradnju u vodi -  od nekoliko nedelja za papirnu ambalažu, pa sve do nekoliko stotina godina za plastiku.

Voda je najzastupljenija supstanca u ljudskom organizmu. Kod odraslih osoba ona zauzima prosečno 60% telesne mase, što na primer u muškarca teškog 70 kg iznosi oko 40 litara. Telo novorođenčeta sadrži značajno više vode (oko 75%) i tako visok procenat se održava u toke prve godine života. Kod starijih osoba (preko 60 godina) postepeno dolazi do smanjenja sadržaja vode u telu na oko 50-55% telesne mase, što zavisi od sadržaja masti. Pošto masno tkivo sadrži veoma malo vode, kod gojaznih će ukupna voda zauzimati samo 45% telesne mase. 

Ukupna voda se u telu nalazi u veoma dinamičnoj ravnoteži između unutrašnjosti i spoljašnjosti svake ćelije. Kod odraslih se veći deo vode nalazi u ćelijama (40% ukupne telesne mase), a manji deo van ćelija (20%), dok je kod odojčeta voda raspoređena podjednako u ćelijama i van njih (po 38% telesne mase). Vanćelijska voda predstavlja vodu sadržanu u krvi, odnosno plazmi, limfi, tkivnim tečnostima, gustim vezivima, hrskavici, kostima, kao i vodu u unutrašnjosti šupljih organa kao što su creva, želudac, bubrezi i slično. Sadržaj vode u različitim tkivima i organima značajno varira u zavisnosti od uzrasta. Vodom je najbogatiji mozak novorođenčeta (voda zauzima oko 90% ukupne mase mozga), a najsiromašnija je zubna gleđ.

Voda je esencijalna za život. Nedostatak vode manifestuje se jako brzo, a simptomi se javljaju već pri nedostatku 1% od ukupne količine vode. Ako se dehidracija nastavi, srčana funkcija, disanje i termoregulacija bivaju ugroženi, a pri potpunom nedostatku vode, smrt nastupa u toku nekoliko dana. Naravno, kada govorimo o vodi kao telesnoj tečnosti, ona se ne sastoji samo od vodonika i kiseonika, već je to jedan rastvor soli, šećera i belančevina. Tako da se u slučajevima gubitka vode gube i ovi dragoceni sastojci.

•    Voda u organizmu predstavlja univerzalni medijum preko koga se održava funkcija svih ćelija, od krvi, transporta hranljivih materija do izlučivanja produkata metabolizma i štetnih sastojaka mokraćom.

•    Glavna je komponenta sistema regulacije telesne temperature - znojenjem.

•    Voda može sadržavati i materije koje deluju zaštitno na neke funkcije organizma, na primer fluor koji se u mnogim vodovodima dodaje u pijaću vodu u cilju sprečavanja pojave karijesa zuba.

Kada se zna da je voda najzastupljenija supstanca u ljudskom organizmu, koja na različite načine ostvaruje mnogobrojne vitalno važne uloge, jasno je da je potreba za održanjem ravnoteže, odnosno "bilansa" vode jedan od najvažnijih uslova pravilnog funkcionisanja ljudskog organizma. Gubitkom telesne tečnosti krv počinje da se zgušnjava, a za izazivanje primetnog umora dovoljno je izgubiti samo 2% ukupne vode iz organizma. Gubitak 5%tečnosti  dovodi do nesvestice i grčeva, a gubitak od 10% je najčešće fatalan.

Dnevne potrebe za pijaćom vodom zavise od uzrasta, telesne mase i naročito fizičke aktivnosti kod zdravih, a kod obolelih još i od gubitaka vode nastalih usled osnovne bolesti (povraćanje, dijareja, groznica praćena preznojavanjem, hormonska oboljenja, bubrežna i dr.). Prosečan gubitak tečnosti iz organizma dnevno iznosi oko 3 litre, što bi značilo da se ista količina dnevno mora nadoknaditi, bilo unosom vode ili namirnica koje je sadrže.

Najjednostavnije i najlogičnije jeste da čovek unos potrebne količine vode proceni prema svom osećaju žeđi. Žeđ nastaje usled smanjenja sadržaja vode u organizmu, što dovodi do povećanja koncentracije supstanci rastvorenih u telesnim tečnostima sa jedne strane, a smanjenja količine same telesne tečnosti sa druge strane, što zajedno dovodi do stimulacije centra za žeđ u mozgu. Međutim, sam osećaj žeđi može biti "maskiran" usled navike da se piju zaslađena pića, da se uzima hrana umesto vode, kafa i drugi napici, te se tako pravi osećaj žeđi vremenom izgubi i ne prepoznaje se. Neka istraživanja su pokazala da preko 70% odraslog stanovništva prosečno popije manje od 1.5 litre vode dnevno, a četvrtina čak manje od litre.

Zato su izrađeni takozvani "vodiči" - preporuke za unos vode u određenim situacijama, na primer za malu decu, sportiste i neke profesije gde su radnici izloženi dehidraciji (rad u uslovima visokih temperatura ili u nepropusnoj odeći). U ovim situacijama, kada su potrebe za vodom velike, ne smemo se osloniti na varljivi osećaj žeđi, već treba unositi vodu u preporučenoj količini, bili žedni ili ne.

Ravnoteža u količini vode u telu održava se preko bubrega, koji reguliše gubljenje vode i preko centara u mozgu koji regulišu žeđ, odnosno uzimanje vode. Nažalost, centar u mozgu je često uspavan i reaguje povećanom žeđi tek ako je količina vode u telu smanjena za više od 2%. Bubrezi reaguju mnogo brže na smanjenje količine vode u organizmu koje se manifestuje smanjenom količinom vodumena plazme, odnosno krvi i to ako što smanjuje količinu izlučene mokraće.

Voda, je, znači, dragocen izvor zdravlja i neophodan uslov čovekovog opstanka. Međutim, voda može predstavljati i izvor zdravstvenih tegoba, ukoliko sadrži štetne materije  biološkog, hemijskog ili radiološkog porekla. Zato se voda iz prirodnih izvora najčešće prečišćava i dezinfikuje pre puštanja u vodovodni sistem. Voda iz javnih vodovoda, kao i mineralne i druge flaširane vode na tržištu podležu stalnim proverama, a njihovu ispravnost, odnosno zdravstvenu bezbednost regulišu Pravilnici. Proverava se mikrobiološka ispravnost, odnosno ukupan broj mikroorganizama, a posebno prisustvo štetnih mikroorganizama, a takođe se proverava i hemijska ispravnost, prisustvo raznih otrova, teških metala, pesticida, i ostalih hemijskih materija koje su predviđene pravilnikom. Takođe se proverava i koncentracija hlora u pijaćoj vodi, koji je neophodno da bude prisutan, ali do određene granice. Nijedno istraživanje do sada nije pokazalo da količina hlora od 0.5 mg/l, što je gornja dozvoljena granica, može nepovoljno uticati na zdravlje ljudi, bez obzira koliko se dugo godina konzumira.

Međutim, sastav pijaće vode može da varira u okviru dozvoljenih granica, zavisno od vrste vodozahvata (reka, bunar, more i dr.), dubine i geoloških svojstava slojeva kroz koje prolazi. Bez obzira na higijensku ispravnost vode, organizam ipak može da "primeti" promenu u sastavu i na nju burno reaguje. To se naročito dešava prilikom promene sredine, gde nam se često dešava da pijaća voda ima "drukčiji ukus" od onog na koji smo navikli. Da bi se izbegle zdravstvene tegobe, u tim situacijama je najbezbedije piti flaširanu vodu. U nekim zemljama će vas upozoriti da vodu iz česme ne treba piti, iako je mikrobiološki ispravna, što se odnosi upravo na njen neodgovarajući mineralni sastav.

Naravno, podrazumeva se da, ukoliko se neko opredeli da potrebe za pijaćom vodom zadovolji isključivo flaširanom vodom, izabere vodu mineralnog sastava koji u potpunosti zadovoljava zahteve organizma. Naime, na tržištu postoje flaširane vode sa veoma različitim mineralnim sastavom i kiselošću, od kojih nisu sve pogodne za svakodnevnu upotrebu. Na primer, vode sa visokim sadržajem minerala (naročito natrijuma) pogoduju sportistima i rekreativcima u toku i nakon fizičke aktivnosti, gde se dosta vode gubi znojem, zajedno sa mineralnim solima. Međutim, takve vode se na preporučuju za zadovoljavanje svakodnevnih potreba ostalog stanovništava, naročito osoba koje boluju od povišenog krvnog pritiska, pošto visok sadržaj natrijuma može nepovoljno utiče na održanje krvnog pritiska i druge funkcije organizma. Takođe postoje vode sa specifičnim sadržajem nekih supstanci (magnezijuma, sulfata i dr.) koje se zapravo i ne mogu u užem smislu svrstati u pijaću vodu za svakodnevnu upotrebu, odnosno njihov sastav im uslovljava neka lekovita svojstva, te su stoga pogodne samo za neke kategorije obolelih ljudi. Deci se naročito ne preporučuje unos ovakvih visokomineralnih voda, posebno ako su još i gazirane, već se umesto toga preporučuje prirodna negazirana voda, sa povoljnim sadržajem i međusobnim odnosom mineralnih materija.

Ultraprečišćene i demineralizovane vode sadrže jako malo količinu minerala, naročito ako se voda dobija posle agresivnih tretmana u komercijalnim kućnim filterima (naročito ako je postupak takozvana reverzna osmoza, što skoro u potpunosti eliminiše soli iz vode i napravi maltene destilovanu vodu). Takve vode nisu u potpunosti sposobne da zamene pijaću vodu, jer mogu vremenom da dovedu do razređenja elektrolita u organizmu, koji se normalno unose pijaćom vodom. Ovome su naročito podložna mala deca, i ove vode ne treba koristiti za pripremu hranice za bebe.

U haos koji je poslednjih godina vladao kod nas na tržištu prehrambenih proizvoda uključujući i vodu polako se uvodi red.