Zatim, neki sportovi koji se odvijaju u hladnoj sredini, kao što je na primer plivanje, iako ne izazivaju potrebu za znojenjem u cilju oslobađanja viška toplote, ipak dovode do pojačanog gubitka vode iz organizma putem bubrega, pošto u hladnoj sredini dolazi do takozvane centralizacije krvotoka, odnosno preusmeravanja krvi u unutrašnje organe (srce, jetru i bubrege), što izaziva bržu filtraciju u bubrežnom sistemu i povećanje stvaranja urina. I na ovaj način, organizam gubi vodu. 

Najzad, pojačano disanje, naročito otvorenih usta, kojim se u organizmu sportiste obezbeđuje veći dotok kiseonika, dovodi do gubitka vode na već opisani način, nevidljivom perspiracijom koja podrazumeva veću količinu vode u parom zasićenom izdahnutom vazduhu. 

Voda je najzastupljenije jedinjenje u čovekovom organizmu. Merenjem su dobijeni podaci da sportista telesne mase od 75 kg u svom telu sadrži oko 45 l vode. Sportisti su muskulozniji od ostale populacije i kosti su im u proseku gušće, tako da je taj sadržaj procentualno manji nego u telu osobe koja ne trenira. Voda je u većem procentu od prosečnog zastupljena u mišićnom tkivu (čini 75-80% mišićne mase), što je izuzetno značajno kada se zna da voda učestvuje u svim energetskim procesima, pa tako i u procesima dobijanja energije u mišićima, koja dovodi do pokretanja tela, što je osnova sportske aktivnosti. Zato nije ni čudno da se u savremenoj sportskoj medicini insistira na optimalnoj hidraciji kod sportista. Ovaj stav potvrđuju i rezultati ispitivanja dehidriranih sportista, gde se uočava da čak i manji gubitak vode iz organizma (oko 5% telesne mase, što znači oko 3 l kod našeg prosečnog sportiste) bez izuzetka dovodi do značajnog smanjenja fizičke sposobnosti (čak do 50%!). 

U zamku loših sportskih rezultata kao posledice dehidracije najčešće upadaju takmičari u sportovima gde postoje težinske kategorije, pa u cilju da se smanji težina i dostigne niža kategorija, sportista forsira gubljenje vode (saunom, fizičkim naporom bez unosa vode i diureticima). Na ovaj način je moguće za kratko vreme dostići željenu težinu, ali po pravilu danak plaća sportski rezultat, odnosno sportista nema potrebnu snagu i završava takmičenje slabim plasmanom. 

Pošto se sportski rezultat postiže simultanim i ravnomernim radom na više polja (strategija, trening snage, trening izdržljivost, razvijanje fleksibilnosti, mentalna stabilnost, ishrana, suplementacija i režim vode), zanemarivanjem jednog od segmenata neće se postići željeni rezultat, uprkos stručnom i požrtvovanom radu u svim ostalim segmentima. To znači da je režim vode u sportu bar jednako važan kao i svi ostali nabrojani aspekti. Šta više, značaj očuvanja hidracije sportiste toliko je značajan, da su se vremenom razvile i strategije za što efikasnije očuvanje vode u organizmu, uprkos neminovnom (i potrebnom) gubitku usled znojenja. 

Hronološki gledano, proces održavanja adekvatne hidrisanosti organizma započinje fazom prehidracije, mada je ova faza najkasnije uvedena u sportski režim. Ova faza podrazumeva da se u organizam pre takmičenja (ili pre intenzivnog treninga) unese što više vode. Međutim, nije jednostavno postići maksimalan efekat hidrisanosti bez stvaranja određenog diskomfora koji može uticati na sportski rezultat; na primer, odjednom popijena veća količina vode izazvaće neprijatan osećaj "bućkanja" u želucu, koji može da ometa sportistu, a ako momenat uzimanja vode nije dobro isplaniran, doći će do pojačane filtracije putem bubrega i voda će iz poželjnih kompartmana (intersticijum), gde je na raspolaganju za odvijanje intenzivnih metaboličkih procesa, preći u mokraćnu bešiku, gde više nije dostupna za te procese. Danas se zna da se najbolja hidrisanost postiže kada se voda uzima u toku četiri sata pre takmičenja, u manjim količinama (oko 150 ml na svakih 30 minuta), što ukupno iznosi 1000-1200 ml. Cilj je da se uneta voda što sporije apsorbuje, da bi se obezbedilo da apsorpcija traje i za vreme takmičenja. To se postiže na taj način što se unosi voda niže temperature (oko 5 C, praktično iz frižidera), a postoje i komercijalni preparati na bazi polimera glicerola, sa dodatkom minerala i drugih ugljenih hidrata, koji takođe usporavaju apsorpciju vode. Navikavanjem na ovakav režim, nelagodnost koju prouzrokuje unos ovolike količine vode svodi se na minimum.

Ukoliko sportska aktivnost traje kraće vreme – do 45 minuta u kontinuitetu, na primer jedno poluvreme fudbalske utakmice – smatra se da pravilno sprovedena prehidracija obezbeđuje adekvatnu hidrisanost sportiste (pod uslovom da je spoljašnja temperatura u opsegu komfora). To znači da nije potrebno u tom periodu dodatno unositi vodu. Naravno, ako je spoljašnja temperatura visoka, ili se iz drugih razloga pojača znojenje (na primer usled povećane vlažnosti vazduha ili usled nošenja nepropusne odeće), potrebno je uneti dodatnu količinu vode. Iako čovek poseduje mehanizam regulacije hidrisanosti preko osećaja žeđi, iskustva govore da nije mudro u potpunosti se osloniti na to, već treba pristupiti programskoj i planiranoj nadoknadi tečnosti, odnosno takozvanoj tranzitornoj hidraciji – unosu vode tokom same fizičke aktivnosti. Ovaj režim se sprovodi tako što sportista unosi manje količine vode (po 150-200 ml) u razmacima od po 20-30 minuta, bez obzira da li se oseća žeđ ili ne. Naime, sportista u želji da postigne što bolji rezultat, svesno, a vrlo često i nesvesno, zanemaruje i potiskuje sve impulse iz organizma koji mogu predstavljati faktor ometanja: bol iz umornih i pregrejanih mišića, suvoću usta, grčeve u dijafragmi usled nedostatka kiseonika, pa tako i žeđ. Stoga tranzitorna hidratacija predstavlja režim koji sportista jednostavno mora usvojiti kao obrazac ponašanja u toku treninga ili takmičenja koji će mju sačuvati zdravlje i povećati sportsku sposobnost.

Najzad, nakon završene sportske aktivnosti, potrebno je nadoknaditi svu izgubljenu tečnost. To se najbolje sprovodi tako što se proceni izgubljena količina iz razlike u telesnoj masi pre i posle takmičenja. Prema rezultatima naših istraživanja, i pored sprovođenja tranzitorne hidracije, pri submaksimalnoj fizičkoj aktivnosti u trajanju od 90 minuta, u kontrolisnim toplim uslovima u klimatskoj komori, mladi, zdravi i utrenirani muškarci gube između 800 i 1500 g telesne mase i upravo ta količina treba da se nadoknati sprovođenjem procesa rehidracije. Naši rezultati iz istog istraživanja ukazuju da se na ovaj način u potpunosti čuva vodeno-elektrolitski bilans, odnosno zadržava se ravnoteža između važnih elektrolita, kao što su natrijum, kalijum kao i ukupna osmolalnosti telesnih tečnosti (Radakovic S, et al. Effects of acclimation on water and electrolytic disbalance in soldiers during exertional heat stress. Vojnosanit Pregl 2008;64(3):199-204). 

Međutim, u toku poslednjih godina, od kako je prepoznata neophodnost nadoknade vode tokom fizičke aktivnosti, ponekad dolazi do paradoksalne situacije da se u unošenju vode pretera, pa je između 1990. i 2000. godine zabeleženo 11 smrtnih slučajeva od hiponatremije usled nekritične rehidracije među vojnicima iz mirovnih misija. Smrtni ishod je u tim slučajevima nastao usled unosa ekstremno velike količine vode (između 4 i 10 l) u kratkom vremenskom periodu (2-3 sata), što je dovelo do fatalnog sniženja koncentracije natrijuma u krvi i prestanka rada srca. Tako da je jedna, u suštini veoma korisna, mera – nadoknada tečnosti, koja sprečava gubitak fizičke sposobnosti (a u krajnjoj liniji sprečava i po život opasno stanje kakvo je toplootni udar), u svojoj preteranosti dovela do fatalnog ishoda. 

Naravno, u sportu, pogotovu vrhunskom, sve treba da bude namenjeno konkretnom pojedincu, a svi programi, pa tako i režim hidracije, treba da budu individualno prilagođeni, čime se obezbeđuje maksimalno sprovođenje mera pre svega za očuvanje zdravlja, a zatim i za postizanje što boljeg sportskog rezultata. Vodu, kao izvor života, o kojem je dosada pisano iz toliko različitih aspekata, treba sagledati i iz ovog ugla, gde je otkrivamo kao nezaobilazno sredstvo u sportu.