Naslovna » Lekarski saveti » Dijabetes

 

Šećerna bolest (diabetes mellitus) je danas jedno od najčešćih oboljenja sa tendencijom daljeg porasta učestalosti, ali i jedan od glavnih razloga povećanja broja obolelih od udruženih kardiovaskularnih oboljenja (infarkta miokarda, moždanog udara, periferne cirkulacije itd.).

To je stanje hronične hiperglikemije (povećanja šećera u krvi) praćeno nizom drugih promena u organizmu. Ukoliko su vrednosti jutarnje glikemije (natašte) veće od 7 mmol/l zaključujemo da ta osoba ima šećernu bolest. U slučajevima kada se utvrdi i šećer u mokraći obično se javlja i pojačano mokrenje, bolesnik sve više pije vodu, a kroz duže vreme, ukoliko se ovo stanje ne leči, oseća slabost, malaksalost, gubitak telesne mase uz pojavu acetona u mokraći. Obično se sa ovim simptomima osoba javlja lekaru kada se i dijagnostikuje šećerna bolest.

Bolest se ispoljava kao posledica nedostatka hormona insulina ili neadekvatnog delovanja insulina, dominantno na nivou mišićnog, odnosno masnog tkiva. Poznato je da se kod članova porodice obolelih od šećerne bolesti može utvrditi ovo oboljenje što upućuje i na određeni značaj genetskog faktora.

Postoje dva glavna oblika šećerne bolesti koji se međusobno značajno razlikuju:

Diabetes mellitus tip 1 je insulin zavisni oblik šećerne bolesti, koji se javlja kod dece i sasvim mladih osoba u oko 10% svih dijabetičara. Bolest počinje naglo sa izrazitim simptomima što zahteva pravovremenu dijagnozu i otpočinjanje terapije. Smatra se da nasledna sklonost nije bez značaja u ispoljavanju bolesti, ali se ovaj tip dijabetesa sve više povezuje sa virusnim uticajima i udruženom imunološkom reakcijom koja dovodi do smanjene sposobnosti stvaranja insulina u gušterači. Terapija podrazumeva svakodnevnu primenu injekcija insulina. Neophodno je uskladiti četiri osnovna faktora lečenja, a to su ishrana, fizička aktivnost, primena insulina i metabolička kontrola bolesti, a sve u cilju izbegavanja, odnosno usporavanja pojave karakterističnih komplikacija dijabetesa.

Diabetes mellitus tip 2 je insulin nezavisan oblik koji je zastupljen u oko 90% obolelih od šećerne bolesti i javlja se uglavnom u starijoj i manjim delom u srednjoj životnoj dobi. Često počinje sporo i neprimetno. Ovde je više zastupljena genetska predispozicija, uz gotovo redovnu pojavu nepravilne ishrane, gojaznosti i nedovoljne fizičke aktivnosti. Oboleli uglavnom imaju dovoljno insulina u gušterači, a najčešći uzrok bolesti je zbog neadekvatnog vezivanja i delovanja insulina na nivou perifernih receptora koji se nalaze na površini mišićnog i masnog tkiva. Zbog toga se i lečenje sprovodi dijetom, fizičkom aktivnošću i lekovima. Uglavnom se radi o blagom, sporo napredujućem tipu šećerne bolesti, koji se zadovoljavajuće može kontrolisati. Kada maksimalnom dijetom i fizičkom aktivnošću ne postignemo terapijski cilj, uvodimo antidijabetične lekove. 

Da bi pratili uspeh lečenja neophodno je jednom u sedam do 10 dana sprovoditi samokontrolu određivanjem glikemijskih profila u kućnim uslovima (odrediti glikemiju natašte dva sata nakon obroka i pred spavanje). Svaka dva meseca lekar će sagledati kvalitet sprovedene terapije, kao i eventualno ispoljavanje komplikacija šećerne bolesti.

Najčešće komplikacije dijabetesa su hipoglikemije (niže vrednosti šećera u krvi). Produžena hipoglikemija obično izaziva različite nivoe poremećaja svesti jer vrednosti šećera u krvi moraju biti u normalnim granicama. Ovakvo stanje može nastati zbog nedovoljne ishrane, povećanog fizičkog rada ili prevelike doze insulina, retko antidijabetičnih lekova. Bolesnik oseća drhtavicu, preznojavanje, ima osećaj gladi, slabost, vrtoglavicu ili konfuziju. Stanje se popravlja uzimanjem dve kocke ili kašike šećera, nekog kolača ili slatkiša, zaslađenog soka i sl.

Jedna od najtežih akutnih komplikacija šećerne bolesti je dijabetična ketoacidoza. Može se pojaviti u neotkrivenoj šećernoj bolesti kod mladih ili nastaje u toku lečenja tipa 1 dijabetesa, kao posledica nedovoljne doze, odnosno nedostatka insulina, obično u toku prolongiranih infekcija ili nekih drugih udruženih bolesti (crevna oboljenja, prolivi, postoperativna stanja i sl.). Ova komplikacija zahteva bolničko lečenje.

U savremenoj medicini važi pravilo da se bolesnici sa šećernom bolešću moraju redovno kontrolisati kako bi se ostvarila glikemijska kontrola što bliža zdravoj osobi, a time sprečile udružene metaboličke abnormalnosti i usporio proces arterioskleroze, a sve u cilju smanjivanja broja bolesnika sa pratećim kardiovaskularnim oboljenjima.

U cilju skretanja pažnje javnosti na ovu bolest, koja uprkos svim medicinskim dostignućima uzima svoj danak, neophodno je stalno ukazivati na potrebu redovne kontrole šećera u krvi kao i na redovno savetovanje sa lekarima i nutricionistima.